Crveno, toplo, čipkasto

 Bilo je Valentinovo. Ovo nije patetičan početak posta. Bilo je Valentinovo ‘zaozbiljno’ i ‘zaozbiljno’ mi je olakšan tekući račun. Tih je dana kartica mog računa imala ‘pik’ na crvenu. Ja kao nepopravljivi romantik nisam joj mogla uskratiti zadovoljstvo ‘peglanja’. Tako sad imam novu torbu, novi novčanik i nove rukavice. Grižnju savjesti olakšavam tješeći se da sam ovo zadnje sama napravila. Ok, materijal sam kupila ali to ne računam. Moj tekući računa ali on nema pravo glasa u ovoj priči.

Ravelry mi je opet oduzeo par sati, ali ne mogu ja tu ništa. Kao dijete u slastičarni.

Link na ovo crveno fluffy čudo je ovdje. Bez puno filozofije. Jedan pravo , jedan krivo, a zatim ‘čipkasti’ uzorak. Crveno, toplo, čipkasto.

WP_20150214_007

WP_20150215_001

WP_20150219_002

WP_20150220_003

Šivam, pa param, pa šivam…

Krenula sam na tečaj šivanja. Konačno.

Već dugo si to obećavam i eto, došao je trenutak pogurnut nekim drugim događajima, kako to već obično biva.

U maloj prostoriji šivaćeg salona Goga (malo neplaćene reklame) u 20-ak kvadrata (ako i toliko) učim ono što sam mislila da znam.

Oko šivaće mašine motam se od malih nogu. Maltretirala sam bakinu Necchi mašinu godinama lomeći igle, petljajući konce, uništavajući metre materijala. I taman kad sam pomislila kako nešto znam, Goga je rekla : ”Eeeee  nije dobro. Paraj! Ponovno!”

Zvuk šivaće mašine na mene djeluje pomalo hipnotički.

Od nedavno se družim s Višnjom. Bagatovom. Suučesnice smo u procesu krojenja, prekrajanja, šivanja, paranja. Za sad nam sasvim solidno ide.

WP_20150208_019

WP_20150208_023

 

Šivanje je super. Meni bar. U ovom procesu nema straha od igle. Na ovu sam se iglu navukla odavno i s nje ću se teško ‘skinuti.’ Nadam se da ću u budućnusti uništiti nešto manje metara materijala nego do sada.

A sad ozbiljno. Prišivanja dugmeta (gumba, botuna…kako god) je podcijenjeno. Nije ‘kvantna fizika’ ali ima svoju filozofiju. Na prvom satu tečaja Goga nam je podjelila komadiće materijala i rekla da prišijemo dugme. I tad sam shvatila da još jednu stvar koju sam mislila da znam – ne znam. Sad znam.

Ravno šivanje i zadržavanje smjera nije baš ‘pace of cake’  i traži vježbu. Napor da se zadrži pravac kretanja materijala i postigne ravan šav potezanjem i usmjeravanjem materijala u željenom smjeru obično rezultira katastrofom. Propuštanje pak materijala kroz prste i zapravo … ‘ne razmišljanje’ o procesu rezultira ravnim šavom. Manje više. Nekad mi se čini da je proces šivanja poprilično kontradiktoran. Treba popustiti kad mislim da treba stisnuti i pritegnuti i jednostavno prepustiti materijal ritmu mehaničkih zubaca bez previše intervencije. Kao i u životu, zar ne?

10322446_791142980977349_1773392158650021067_n

Bobble kapa

Još jedna zimska kapa. Link na uputu je ovdje.

Rub sam radila sa iglama od 4 mm, a ostatak sa iglama od 5 mm. Prva varijanta je bila – promašaj. Kako imam naviku plesti dosta čvrsto, kapa je ispala preuska. Igle od 6 mm nemam već one od 7 mm što mi se činilo pre velikom razlikom pa sam odlučila eksperimentirati i probati ponovno iglama od 5 mm rahlijim, opuštenijim pletenjem postići bolji učinak.

Eksperiment je uspio!


WP_20150207_001

WP_20150207_002

                                                    WP_20150207_005WP_20150207_007

Opušteno plesti je izazov. Bar meni. Ali dokazala sam jednu teoriju primjenjivu na šire segmente. Ponekad, u želji da prilagodimo stvari sebi užasno stišćemo i stežemo. Te iste stvari nekad savršeno ‘sjednu’ upravo kad popustimo.

Samo jedan problem mi preostaje.  Sa coflekom ili bez?